Povodom obeležavanja ovogodišnjeg Svetskog AIDS dana, UNAIDS ističe hitnu potrebu da se okončaju nejednakosti koje pokreću AIDS i druge pandemije širom sveta. Bez hrabre akcije protiv ekonomske, društvene, kulturne i pravne nejednakosti, svet rizikuje da propusti ciljeve za okončanje AIDS-a do 2030. godine, kao i produženu pandemiju COVID-19 i rastuću društvenu i ekonomsku krizu.

Četrdeset godina od kada su prijavljeni prvi slučajevi AIDS-a, HIV i dalje preti svetu. Danas, svet nije na putu da ispuni zajedničku posvećenost okončanju AIDS-a do 2030. godine, ne zbog nedostatka znanja ili alata za borbu protiv AIDS-a, već zbog strukturalnih nejednakosti koje ometaju dokazana rešenja za prevenciju i lečenje infekcije uzrokovane HIV-om. Pandemija uzrokovana HIV-om ostaje i dalje glavno javnozdravstveno pitanje na globalnom nivou. I kao i mnogi drugi glavni zdravstveni problemi, i ova pandemija se suočava sa dodatnim izazovima tokom pandemije zarazne bolesti COVID-19, uzrokovane novim korona virusom.

U 2015. godini sve zemlje su se obavezale da će smanjiti nejednakosti unutar i između zemalja u okviru Ciljeva održivog razvoja. Globalna strategija za borbu protiv AIDS-a za period 2021–2026. i Politička deklaracija o AIDS-u usvojena na sastanku na visokom nivou Ujedinjenih nacija o AIDS-u 2021. godini u svojoj osnovi imaju za cilj okončanje nejednakosti.

Epidemiološka situacija u svetu i Evropi – Pandemija uzrokovana HIV-om je i dalje glavni javnozdravstveni globalni izazov, koja je do kraja 2020. godine preme procenama UNAIDS-a odnela više od 36 miliona života, dok je više od 79 miliona ljudi bilo inficirano. Međutim, sa sve većim pristupom efikasnoj prevenciji, dijagnostici, lečenju i nezi osoba inficiranih HIV-om, uključujući i oportunističke infekcije, HIV infekcija je postala hronično zdravstveno stanje koje omogućava ljudima koji žive sa HIV-om da vode dug, produktivan i zdrav život. Procenjeno je da je na kraju 2020. godine 37,7 miliona ljudi živelo sa HIV-om, od kojih je 53% bilo devojaka i žena. Preko dve trećine svih ljudi koji žive sa HIV-om žive u regionu Afrike (25,5 miliona). Iako je HIV infekcija rasprostranjena među opštom populacijom u ovom regionu, među ključnim grupama stanovništva javlja se sve veći broj novih infekcija.

Kao rezultat zajedničkih međunarodnih napora da se odgovori na ovu pandemiju, pokrivenost uslugama se neprestano povećava. U 2020. godini 68% odraslih i 53% dece koja žive sa HIV-om u svetu je primalo doživotnu antiretrovirusnu terapiju (ART) (27,5 miliona osoba sa dijagnostikovanom HIV infekcijom svih uzrasta tj. 3,5 puta više u odnosu na 7,8 miliona u 2010. godini). Većina (85%) trudnica i dojilja koje žive sa HIV-om je bilo na ART tokom 2020, koja ne samo da štiti njihovo zdravlje, već obezbeđuje i sprečavanje prenosa HIV-a na njihove bebe. U skladu sa preporukama SZO od 2016. godine ART treba započeti čim se HIV infekcija dijagnostikuje, najbolje u ranom stadijumu, da bi efekti terapije bili ne samo dobrobit za osobe inficirane HIV-om, u smislu dugog i produktivnog života, već i da bi se redukovao prenos HIV-a na druge osobe.

U svetu je zbog manjkavosti u dostupnosti ključnih usluga (testiranja, dijagnostikovanja i lečenja) 680.000 ljudi umrlo od uzroka povezanih sa HIV infekcijom (47% manje nego 2010. godine), dok je 1,5 miliona ljudi je novoinficirano HIV-om u 2020. godini što je redukcija za 31% u odnosu na 2,1 miliona u 2010. godini. Među decom registrovana je redukcija novih HIV infekcija za 53% u poređenju sa 2010. godinom (150.000 prema 320.000).

U 2020. godini nove HIV infekcije opale su za 48%, a smrtni slučajevi povezani sa HIV-om su opali za 55% u odnosu na 2000. godinu. Ovo postignuće je rezultat velikih napora nacionalnih programa za HIV koji podržavaju civilno društvo i međunarodni partneri. Međutim, ciljevi za 2020. godinu postavljeni na globalnom nivou za smanjenje novih HIV infekcija među decom na 40.000 nisu postignuti. Takođe, globalni ciljevi za 2020. godinu – manje od pola miliona novih HIV infekcija i manje od pola miliona umrlih od AIDS-a, nisu dosegnuti. U cilju eliminacije HIV infekcije kao javno-zdravstvenog problema bilo je potrebno da, u svakoj zemlji do 2020. godine, 90% svih osoba inficiranih HIV-om bude dijagnostikovano, zatim da 90% dijagnostikovanih osoba inficiranih HIV-om  bude na lečenju antiretrovirusnim lekovima (ART) i da 90% osoba na lečenju ima nemerljivu količinu virusa u krvi. U 2020. godini ovi pokazatelji su bili 84% – 87% – 90% na globalnom nivou. U odnosu na ukupan broj osoba koje žive s HIV-om u svetu (37,7 miliona) 84% je bilo dijagnostikovano (6,1 miliona osoba nije znalo da je inficirano HIV-om), 73% je bilo na ART, dok je 66% imalo uspešnu kontrolu virusa bez rizika da zaraze druge osobe krajem 2020.godine.

SZO definiše ključne populacije kao osobe u populacijama koje imaju povećan rizik od inficiranja HIV-om u svim zemljama i regionima. Ključne populacije uključuju: muškarce koji imaju seks sa muškarcima, osobe koji ubrizgavaju drogu, osobe u zatvorima i drugim zatvorenim uslovima, osobe koje se bave seks radom i njihove klijente, kao i transrodne osobe. Rizik od inficiranja HIV-om je 25 puta veći muškarcima koji imaju seks s muškarcima, 35 puta je veći među osobama koje injektiraju droge, 26 puta je veći za osobe koje se bave seks radom i 30 puta je veći za transrodne osobe u odnosu na opštu populaciju. Ključne populacione grupe i njihovi seksualni partneri činili su 65% svih novih HIV infekcija širom sveta u 2020. godini.

Osobe koje žive s HIV-om imaju teže ishode od COVID-19 u odnosu na osobe koje nisu inficirane HIV-om, a prema dostupnim podacima sredinom 2021. godine većini osoba koje žive s HIV-om u svetu nisu bile dostupne vakcine protiv COVID-19. Zatvaranja i druge restriktivne mere uvedene zbog pandemije zarazne bolesti COVID-19 uticala su negativno na testiranje na HIV i u mnogim zemljama su dovele do pada broja dijagnostikovanih slučajeva HIV infekcije i upućivanja na lečenje.

HIV infekcija se može preliminarno dijagnostikovati brzim dijagnostičkim testovima koji omogućavaju dobijanje rezultata istog dana. Testovi za samotestiranje na HIV postaju sve dostupniji i pružaju efikasan i prihvatljiv alternativni način za povećanje pristupa osobama kojima nisu dostupne usluge testiranja na HIV u zdravstvenim ustanovama i u zajednici.

Još uvek ne postoji lek kojim bi se virus eliminisao iz organizma inficirane osobe. Međutim, efikasni antiretrovirusni lekovi (ARV) mogu da kontrolišu umnožavanje virusa i da spreče dalje prenošenje HIV-a na druge soobe. Imajući u vidu prisusutvo „fenomena ledenog brega“ kada je u pitanju otkrivanje, dijagnostikovanje i prijavljivanje HIV pozitivnih osoba, procenjuje se da od  2,6 miliona osoba koje žive sa HIV-om u regionu Evrope krajem 2020. svaka peta osoba nije znala da je inficirana ovim virusom. Svaka druga osoba inficirana HIV-om (50%) u Evropi dijagnostikovana je u kasnoj fazi infekcije, kada je imunološki sistem već značajno oštećen. Ovo je pokazatelj da strategije testiranja u cilju ranog dijagnostikovanja HIV infekcije nisu uspešne.

Broj novoprijavljenih dijagnostikovanih HIV infekcija i procenjeni broj novih HIV infekcija u celom regionu Evrope ukazuje da se više osoba zarazilo HIV-om tokom poslednje decenije nego što ih je dijagnostikovano. To znači da se u Evropi povećava broj ljudi koji žive sa nedijagnostikovanom HIV infekcijom.

Prema procenama UNAIDS-a u regionu Evrope i severne Amerike je 3,8 miliona osoba živelo sa HIV-om krajem 2020. godine, dok je bilo 196.000 novih HIV infekcija i 48.000 umrlih od AIDS-a u 2020. godini. 

Rano dijagnostikovanje je važno jer omogućava ljudima da ranije započnu lečenje HIV infekcije, što zauzvrat povećava njihove šanse za dug i zdrav život i sprečava dalji prenos na druge osobe.

Epidemiološka situacija u Srbiji – Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut” od početka epidemije, 1985. godine, pa zaključno sa 20. novembrom 2021. godine, u Republici Srbiji je registrovano 4317 osoba inficiranih HIV-om, od kojih su 2104 osobe obolele od AIDS-a, dok je 1179 osoba inficiranih HIV-om umrlo od AIDS-a, a još 136 inficiranih HIV-om je umrlo od bolesti ili stanja koja nisu povezana sa HIV infekcijom. Kao i ranijih godina i ove godine seksualni put prenosa je dominantan (97% svih slučajeva registrovanih tokom 2021. godine s poznatim načinom transmisije), posebno nezaštićeni analni seksualni odnosi među muškarcima, kako među novootkrivenim osobama inficiranim HIV-om (91%), tako i među obolelima (85%) i umrlima od AIDS-a (100%). Među prijavljenim novodijagnostikovanim HIV pozitivnim osobama u periodu januar–novembar 2021. godine bilo je 29 puta više muškaraca u odnosu na žene. Najveći broj novodijagnostikovanih osoba inficiranih HIV-om je uzrasta 20–49 godina (82% u 2020. godini). Međutim, od 2002. godine registruje se veće učešće mladih uzrasta 15–29 godina među novodijagnostikovanim slučajevima HIV infekcije (47% u 2008, 37% u 2010. i 24% u 2020. godini u odnosu na 22% u 2002. godini).

U odnosu na period 1985–1992. godine kada je 60–90% svih novodijagnostikovanih osoba inficiranih HIV-om na godišnjem nivou bilo iz populacije injektirajućih korisnika narkotika, od 2008. godine taj udeo je ispod 10% (u 2020. godini nije bilo slučajeva HIV infekcije među IKD). S druge strane, počev od 2012. godine većina novodijagnostikovanih osoba u našoj zemlji je inficirana HIV-om seksualnim putem (seksualni odnos bez kondoma), preko 90%.  Pod najvećim rizikom su muškarci koji imaju seksualne odnose bez kondoma sa drugim muškarcima (polovina do preko 4/5 svih novootkrivenih osoba inficiranih HIV-om na godišnjem nivou, počev od 2008. godine).

U periodu 2005–2020. godine registrovano je 15 dece mlađe od 14 godina, kojima su HIV prenele majke koje nisu znale da su inficirane HIV-om tokom trudnoće, porođaja ili u periodu dojenja, što je značajna redukcija u poređenju sa periodom 1993–2004. kada je registrovano 28 slučajeva. U 2017, 2018. i 2020. godini nije registrovan nijedan slučaj prenosa HIV infekcije sa majke na dete, dok su u 2019. godini registrovana dva slučaja. U periodu 2005–2020. godine rođeno je više od četrdesetoro zdrave dece od majki sa dijagnostikovanom HIV infekcijom koje su bile na strateški prepoznatom programu prevencije prenosa HIV-a sa majke na dete.

Prema zvanično dostupnim podacima u Srbiji je krajem 2020. godine živelo 2890 osoba kojima je dijagnostikovana HIV infekcija, a procenjuje se da u našoj zemlji  400 osoba nije znalo da je inficirano HIV-om. Znajući da HIV infekcija može dugi niz godina proticati bez ikakvih znakova i simptoma, jedini način da se otkrije HIV infekcija je da se osoba koja je imala neki rizik testira na HIV. Svako testiranje na HIV treba da bude dobrovoljno i poverljivo, uz obavezno savetovanje pre i posle testiranja, a u cilju pružanja pravih i stručnih informacija potrebnih klijentu da donese odluku da li je pravi trenutak za testiranje, ali i da prepozna stvarni rizik tj. rizično ponašanje koje je praktikovao ili koje i dalje upražnjava, i da identifikuje lične mogućnosti za preveniranje inficiranja HIV-om u budućnosti. S druge strane, HIV pozitivne osobe imaju mogućnost da odmah po dijagnostkovanju započnu lečenje HIV infekcije koje daje odlične rezultate, kako u svetu tako i u našoj zemlji. Zahvaljujući terapiji HIV infekcija je hronično stanje sa kojim se može kvalitetno i dugo živeti, ali samo ukoliko se pravovremenim i adekvatnim lečenjem kontroliše replikacija HIV-a.

Epidemiološka situacija u Južnom Banatu – Od 1986. godine do danas u Južnobanatskom okrugu je registrovano 120 HIV pozitivnih osoba, 49 osoba je obolelo, a 27 osoba je umrlo od posledica ove infekcije. Do kraja novembra 2021. godine prijavljeno je pet HIV pozitivnih. AIDS je registrovan kod dve osobe, od kojih je jedna osoba tokom 2021. godine izgubila bitku sa ovom bolešću. Najveći broj HIV+ osoba prijavljen je sa teritorija opština Pančevo, Vršac i Kovin (79%). Kada govorimo o uzrasnoj strukturi osoba koje žive sa HIV-om, najviše registrovanih imamo u populaciji starosti od 30-39 godina (više od 50%). Dominantan put prenošenja je rizičan seksualni kontakt (74%) i to u grupi muškaraca koji upražnjavaju seksualne kontakte sa muškarcima (MSM), preko 50%, pa tako ne čudi da u ukupnom broju HIV+ i obolelih osoba dominiraju osobe muškog pola sa učešćem od 87,5%.

HIV se prenosi na sledeće načine:

  • Seksualnim odnosom bez zaštite tj. bez kondoma (analni, vaginalni i oralni seks, pri čemu najveći rizik nosi nezaštićeni analni seksualni odnos),
  • Sa zaražene majke na dete (u toku trudnoće, porođaja i dojenja),
  • Razmenom igala i špriceva kod intravenske upotrebe narkotika.

HIV se retko može preneti na sledeće načine:

  • Poljupcem u usta (samo u slučaju ako obe osobe imaju neke ranice u ustima, npr. usled vađenja zuba, krvarenja desni… pa u tom slučaju dođe do kontakta „krv na krv”),
  • Pri tetoviranju, pirsovanju… (ukoliko se obavlja nesterilizovanim aparatima i u nehigijenskim uslovima),
  • Prilikom razmene pribora za ličnu higijenu koje je prethodno koristila osoba koja živi sa HIV-om (brijač, četkica za zube…).

HIV se ne prenosi na sledeće načine:

  • Boravkom u istoj prostoriji: socijalnim kontaktom kao što je razgovor, pogled, druženje…,
  • Dodirom tj. kontaktom, kao što je rukovanje i zagrljaj,
  • Kašljanjem ili kijanjem, preko znoja ili suza,
  • Poljupcem u obraz,
  • Korišćenjem istog kupatila ili toaleta,
  • Korišćenjem iste čaše/šolje ili istog pribora za jelo koji je koristila osoba inficirana HIV-om,
  • Korišćenjem iste posteljine ili peškira,
  • Kontaktom sa predmetima na javnim mestima (telefonska govornica, držači u javnom prevozu…),
  • Korišćenjem istog bazena ili saune,
  • Preko životinja ili ubodom insekata (komarci, krpelji…),
  • Konzumiranjem hrane koju je pripremila HIV pozitivna osoba

Najnoviji epidemiološki podaci: https://www.batut.org.rs/download/aktuelno/hivEpid.pdf

Ostavite odgovor